| | Nasleđe je verzija prošlosti sagledana kroz predmete i postavke,
prikaze i angažmane, spektakularne lokacije i događaje, uspomene i sećanja, i
mesta za kulturne svrhe, ali i za svakodnevnu potrošnju. Sve zajedno, ove
„stvari“ i prakse igrale su centralnu ulogu u strukturiranju i definisanju
načina na koji se nasleđe razume u okviru teorijske rasprave, javne politike.
Shodno tome, bilo je pitanje kako je sve to formalizovano kao fokus
istraživanja tokom poslednjih tridesetak godina. Tokom ovog vremenskog
okvira, naglasak je nesumnjivo evoluirao od zabrinutosti za same predmete,
njihovu klasifikaciju, konzervaciju i interpretaciju, do načina na koji se oni
troše i izražavaju kao pojmovi kulture, identiteta i politike. U novije
vreme, istraživači baštine takođe su se počeli baviti procesima
angažovanja i konstruisanjem značenja, tako da je post-post-strukturni ili
više nego reprezentativni lavirint pojedinačnih, afektivnih, iskustvenih i
otelotvorenih tema počeo da se smatra izuzetno važnim za budućnost nasleđa. Kao posledica ovih teorijskih dostignuц́a, relativno dug period konceptualne
stabilnosti koji okružuje čak i kritične pojmove nasleđa sada počinje da se
klima i raspada se kroz raspravama koje su sve dinamičnije. „Autentičnost“,
„pamц́enje“, „mesto“, „predstavljanje“, „disonanca“ i „identitet“ primeri su
vrsta koncepata koji su ili osporavani ili osveženi kao novi oblici
razmišljanja. Oni su preuzeti i primenjeni iz širih društvenih nauka i
intenzivno su počeli da utiču i podstiču nove teorijske stavove i predviđanja.
Rezultat tih rasprava trebalo bi da bude bolja i jasnije definisano
intelektualno jezgro tretmana nasleđa u budućnosti. |
