| | Наслеђе је верзија прошлости сагледана кроз предмете и поставке,
приказе и ангажмане, спектакуларне локације и догађаје, успомене и сећања, и
места за културне сврхе, али и за свакодневну потрошњу. Све заједно, ове
„ствари“ и праксе играле су централну улогу у структурирању и дефинисању
начина на који се наслеђе разуме у оквиру теоријске расправе, јавне политике.
Сходно томе, било је питање како је све то формализовано као фокус
истраживања током последњих тридесетак година. Током овог временског
оквира, нагласак је несумњиво еволуирао од забринутости за саме предмете,
њихову класификацију, конзервацију и интерпретацију, до начина на који се они
троше и изражавају као појмови културе, идентитета и политике. У новије
време, истраживачи баштине такође су се почели бавити процесима
ангажовања и конструисањем значења, тако да је пост-пост-структурни или
више него репрезентативни лавиринт појединачних, афективних, искуствених и
отелотворених тема почео да се сматра изузетно важним за будућност наслеђа. Као последица ових теоријских достигнуц́а, релативно дуг период концептуалне
стабилности који окружује чак и критичне појмове наслеђа сада почиње да се
клима и распада се кроз расправама које су све динамичније. „Аутентичност“,
„памц́ење“, „место“, „представљање“, „дисонанца“ и „идентитет“ примери су
врста концепата који су или оспоравани или освежени као нови облици
размишљања. Они су преузети и примењени из ширих друштвених наука и
интензивно су почели да утичу и подстичу нове теоријске ставове и предвиђања.
Резултат тих расправа требало би да буде боља и јасније дефинисано
интелектуално језгро третмана наслеђа у будућности. |
