| | Arhitektura, konvencionalno shvacena, treba da bude diskutovana i u smislu objekta i “objekthuda” (konglomerata objekata) posto ona ukjucuje stalnu razmenu informacija izamedju ova dva polja. Po Bernaru Kašeu, arhitektura je “umetnost unosenja intervala u teritoriju kako bi se konstruisali okviri mogućnosti." Ova definicija ostavlja dovoljno fleksibilnosti da se diskutuju i arhitektonski objekat i veci sistemi. Arhitektonska produkcija, Kašeovim recima, se sastoji od “uokviravanja, organizvoanja i uredjenja”i rezultira objektom koji je definisan granicama (uokviravanje), koji ima selektovane vizure ka spoljasnjem svetu (selekcija) i konacno, ima uredjenu unustrasnju prostornu konfiguraciju (organizaciju). Arhitektonski objekat je entitet velikih razmera koji ima poseban status u svetu u smislu odnosa prema subjektu. On zahteva konstantu razmenu informacija izmedju vizuelnog sistema i motorike. Ovaj rad istrazuje potencijalni izazov u ljudskoj percepciji koji se postavlja u odredjenim oblastima arhitektonske produkcije. Postavlja argument da morfogeneza koja se zasniva na projektantskim procesima koji pregovaraju nepredvidljivost i rezultiraju u prosireni gestalt i otovrene formacije preispituju nase uobivačene perceptualne matrice. Pitanje nas vodi dalje na ono sto se u literaturi zove „geštalt svič“ciji je rezultat nesto sto mi nazivamo „prošireni geštalt.“ Novi arhitektonski objekat je, barem u sferi eksperimentalne arhitekture, prostrono kompleksni hibrid koji, kroz topološke manevre omogucene kompjuterskim tehnologijama, ima sposobnost narusavanja nasih uobicajenih prekoncepcija u sagledavanju okruzenja. Nasa je namera da teoretski obradimo rad Geštaltista u odnosu na rad odredjenih savremenih teoreticara i prakticara arhitekture i da pokazemo da postoji potreba da se uvrsti nesigurnost kao sustinski elemenat u razumevanju arhitektonskog prostora i forme novog vremena koji prevazilazi jednostavnu kreaciju forme dobro poznate arhitekture modernizma. |
